fbpx

Da li znate koja je sličnost između funkcionisanja računara i naše psihe?

“Vaš mozak radi slično kao računar, zato pazite da ste vi jedina osoba koja ga programira.”

The Minds Journal

Kada radimo u nekom programu na računaru, mi ga vidimo i kontrolišemo njegove aktivnosti. Međutim, u pozadini rade mnogi drugi programi i procesi koje ne vidimo. Zbog njih može se desiti da nam program na kome radimo „zabaguje“.

Identična situacija je sa našom psihom. Ona je kao jedan moćan kompjuter u kome u isto vreme rade na hiljade programa, a mi našom svesti možemo da obuhvatimo samo nekolicinu.

Većina naših misli, emocija i odluka nastaje pod uticajem nekih nesvesnih sadržaja koji u pozadini utiču na nas.

U kom delu psihe se nalaze svi ti „nesvesni programi“?

Nalaze se u jednom od sledećih nivoa:

Lično nesvesno – tu su svi oni sadržaji kojih smo nekada bili svesni, ali smo ih zaboravili, ili smo ih potisli jer nam se ne sviđaju.

Porodično nesvesno – je onaj deo u kome su sadržani životi naših predaka.

Kolektivno nesvesno – tu se nalazi iskustvo čovečanstva zajedničko svim ljudima.

Što je dublji nivo iz koga neki sadržaj utiče na nas, to je njegov uticaj jači i teže nam je da ga osvestimo. Dakle, najlakše možemo postati svesni nečega što na nas utiče iz ličnog nesvesnog, a najteže iz kolektivno nesvesnog.

Porodično nesvesno ili lično nesvesno: Kako to zapravo izgleda u životu?

Pogledajmo primer osobe koju ćemo zvati gđa D. i koja je u svojim 60-im godinama.

Od ranog detinjstva ima talenat za slikanje koji nije nikada ostvarila jer je rasla u patrijarhalnoj i konzervativnoj porodici gde nisu cenili umetnost. Šta više, umetnici su smatrani „čudacima, ludacima i ljudima koji žive na marginama društva“.

Pod takvim uticajem porodice ona je najpre uz slikanje vezala vrednosne sudove kao što su: čudaci, ludaci, marginalci − to treba izbegavati, a onda je svoj dar za slikanjem potisnula u nesvesno.

Odabrala je da studira medicinu i postala je ugledna doktorka.

Na ovaj način nije se rešila svog slikarskog talenta, on je samo ostao pritajen. Nije se više ispoljavao direktno u vidu želje za slikanjem (pošto njen svestan stav to ne bi dopustio zbog negativnog mišljenja koje ima o slikarima).

Kada bi na svesnom nivou razmišljala da počne da se bavi slikanjem makar amaterski, vrlo brzo nakon inicijalnog oduševljenja tom idejom, usledilo bi kajanje i stid.

Dolazile bi joj ovakve opsesivne misli: „slikanje je loše, to rade otpadnici društva, većina slikara je psihički poremećena, pa i ona može da poludi ako se prepusti slikanju“.

I onda bi panično pobegla od te ideje.

Pošto ova njena nesvesna potreba nije mogla direktno da se ostvari, ona se ispoljavala posredno, onako kako nesvesni sadržaji najčešće dolaze u svest ne bi li zaobišli kontrolu naše svesti.

U njenom slučaju imala je česte snove o slikarima, o sebi kako slika (najčešće krišom na tavanu da je niko ne vidi kao da radi nešto protivzakonito) i o roditeljima koji je jure sa kičicom i bojom da je celu prefarbaju.

Ovi snovi su bili praćeni jakim emocijama koje su išle od sreće i uživanja u slikanju do osećanja krivice i straha da je neko ne otkrije. Imala je i paničan strah da neka kap boje slučajno ne padne na njenu belu uniformu doktorke, jer u snu ona misli da ta boja ne može da se spere.

Pored ovih uznemirujućih snova, imala je česte glavobolje, osećaj bezvoljnosti i socijalno bi se povlačila, što je sve vodilo ka depresiji zbog čega je i došla na psihoterapiju.

Šta nam kazuje primer gđe D?

Najpre, da ona ima dve suprotstavljene težnje koje se u njoj bore.

Jedna u vidu urođenog dara za slikanje, i druga u vidu stečenih negativnih vrednosnih sudova o slikanju. Na nesvesnom nivou ta dva aspekta vode interni rat koji se kod nje manifestuje u vidu noćne more, bezvoljnosti, hroničnog umora, čestih bolova u telu, socijalnog povlačenja i na kraju depresije.

U njenom slučaju ona je bila ubeđena da je odluku o svojoj profesiji donela samostalno, da voli ono što radi, kao i da su negativni stavovi o slikanju njeni.

Međutim, tek u psihoterapiji, analizom snova i uslova pod kojima je rasla shvatila je da su stavovi u vezi sa njenom lekarskom karijerom i slikanjem zapravo stavovi njenih roditelja. Reč dakle nije o njenoj svesnoj akciji, već o reakciji njenog porodičnog nesvesnog mehanizma.

Tek sa osvešćivanjem ovog mehanizma ona je u mogućnosti da razreši ovaj svoj interni konflikt i da se oslobodi svih onih negativnih simptoma (od noćnih mora do depresije) koji su bili manifestacije ovog porodičnog nesvesnog mehanizma.

Nesvesno kao sudbina

Imamo običaj da uticaj kolektivnog, porodičnog ili ličnog nesvesnog, i odluke koje donosimo pod takvim uticajem, zovemo sudbinom. Na takav način pokušavamo da smanjimo svoju odgovornost za životne odluke kojima na kraju nismo zadovoljni.

To je bežanje od odgovornosti, pa stoga treba da uradimo suprotno, da osvestimo svoje lično, porodično ili kolektivno nesvesno.

Karl Jung nam poručuje:

„Sve dok ne osvestiš svoje nesvesne sadržaje, oni će upravljati tvojim život, a ti ćeš ih zvati sudbinom“.

Dakle, preuzmimo sudbinu u svoje ruke!

Share this post:

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *