Oslobađanje senke: Razumevanje potisnute agresije i njenog uticaja

Već neko vreme svedoci smo alarmantnog porasta nasilja u školama, što je izazvalo duboku zabrinutost za emocionalno zdravlje naše mlade generacije. Ova eskalirajuća agresija među mladima stavila je u središte pažnje ono što mnogi od nas više vole da zanemaruju – potisnutu agresiju.

U cilju uvida u ovu temu, predstavljamo brojke koje daju ubedljivu sliku:

▪ U 2019. godini oko 65 odsto školske dece u Srbiji je bar jednom doživelo vršnjačko nasilje, a 22 odsto  prijavilo je učestalo nasilje ove vrste. (UNICEF)

▪ Tokom školske 2017–2018. godine, procenjeno je da se u državnim školama u SAD dogodilo oko 962.300 nasilnih incidenata, od kojih je oko 3.600 uključivalo posedovanje vatrenog oružja ili eksplozivne naprave u školi. (Nacionalni centar za statistiku obrazovanja SAD)

▪ Svake godine 246 miliona devojčica i dečaka širom sveta bude izloženo nasilju u školi. (UNESCO)

U okvirima ovog bloga pozabavićemo se ovom temom, istražujući kako analitička psihologija može doprineti rešavanju pitanja potisnute agresije i njenih implikacija.

Karl Jung, otac analitičke psihologije, podstakao nas je da pogledamo u one nevidljive kutke naše ličnosti u kojima agresivni nagoni hiberniraju. Kada stalno ignorišemo agresivne porive, oni bujaju u našoj nesvesnoj psihi, spremni da eksplodiraju prilikom prve stresne situacije.

Jung je savetovao da psihoterapija treba da nam pomogne da usmerimo agresiju dalje od njenog destruktivnog dejstva, ka kreativnom ispoljavanju i ličnom rastu. Na primer: deca mogu biti agresivna zbog visokih roditeljskih očekivanja, što dovodi do anksioznosti i opasnih misli, što za posledicu može imati mutiranje agresije u razne oblike destruktivnih ponašanja.

Nažalost, mnoga deca i odrasli se danas bore da procesuiraju svoju agresiju. Jungove ideje mogle bi nam pomoći da štetne navike transformišemo kroz kreativno izražavanje. Ipak, nedostaju nam životne navike koje su pomagale ranijim generacijama da zdravo i kreativno ispoljavaju agresiju. Naša deca su danas često fokusirana za (nasilan) internet materijal, bez stvarnog načina da fizički iskažu svoju agresiju koja tako ostaje zarobljena u virtualnoj stvarnosti koju pruža internet i samim tim potisnuta u psihi deteta.

Važno je razumeti da kada potisnemo agresiju, ona ne nestaje. Ona se samo pritaji i nečujno oblikuje naše ponašanje, izvitoperi naš pogled na svet, šteti našim odnosima i umanjuje naše samopoštovanje.

Šta uzrokuje da potiskujemo agresiju?

Na suzbijanje agresije mogu uticati različiti faktori i razlozi. Jedna od njih je  jedinstvena porodična emocionalna dinamika − određene emocije smatraju se zabranjenim ili dozvoljenim samo za određene članove porodice.

To dovodi do potiskivanja zabranjenih  emocija, uzrokujući blokiranje psihičke energije u nesvesnom. Shodno tome, ove emocije pronalaze indirektne izlaze kroz različite štetne mehanizme jer nisu u stanju da se direktno izraze. Agresija je jedna takva emocija koja često postaje žrtva ovog obrasca, što rezultira njenim nesvesnim i destruktivnim ispoljavanjem u neočekivanim situacijama.

Reflektujući na sopstveno detinjstvo, možemo otkriti emocije koje su bile zabranjene ili rezervisane za određene članove porodice, zbog čega nismo u mogućnosti da ih doživimo. Upravo te emocije treba da  priznamo i izrazimo na zdrav način. Radeći na prihvatanju i razumevanju ovih potisnutih emocija, možemo podstaći lični rast i emocionalno zdravlje.

Uzmimo na primer momka koji je odrastao u porodici u kojoj je samo njegovoj majci bilo dozvoljeno da izražava svoj bes. Od njega, njegove sestre i oca očekivalo se da budu pristojni i da budu snishodljivi kada ona postane agresivna. Kao rezultat toga, on je usvojio isti ovaj pristup i van porodice. Zadržao je sopstveni bes u sebi, što je dovelo do stomačnih problema koji se nisu mogli medicinski dijagnostikovati.

Tokom psihoterapije, konačno je shvatio da je uzrok njegovih stomačnih tegoba upravo potisnuti bes koji je toliko dugo držao u sebi. Nakon razumevanja i izražavanja te potisnute ljutnje, posebno prema majci, njegove stomačne tegobe su nestale.

Dakle, kada deca ne mogu da upravljaju svojim agresivnim osećanjima, ona ih potiskuju, što rezultira toksičnim koktelom frustracije, ogorčenosti i besa. Ponekad to može da eksplodira u vidu nasilja u školi, samopovređivanja ili psihosomatskih problema, kao u gore pomenutom slučaju.

Koji su znaci potisnute agresije?

Potisnuta agresija se često suptilno otkriva kroz ponašanje, emocije i fizičke simptome. Uočavanje ovih znakova je od vitalnog značaja za borbu protiv prikrivene agresije pre nego što izazove tragediju. Neki od ključnih signala na koje treba obratiti pažnju jesu sledeći:

Bihevioralni: Sarkazam; odugovlačenje u izvršavanju obaveza; tvrdoglavost; izbegavanje društvenih interakcija; stalna kritika i opsesija savršenstvom.

Emocionalni: Impulsivnost; sklonost ka promenama raspoloženja; znaci depresije i anksioznost ili hronični osećaj nezadovoljstva.

Fizički: neobjašnjivi fizički problemi i nelagodnost; poteškoće sa spavanjem; noćne more sa nasilnim sadržajem; oslanjanje na drogu i alkohol kao mehanizme za suočavanjem sa problemima.

Dakle, uočavanje suptilnih znakova skrivene agresije prvi je korak ka sprečavanju štete. Zapamtite: agresija nije loša. To je primarni ljudski odgovor koji treba da nas zaštiti. Ali, kada se njome pogrešno rukuje ili se taj poriv želi ugušiti, to može dovesti do katastrofalnih ishoda.

Iz jungovske perspektive, važno je pomoći mladim ljudima da razumeju i upravljaju svojom agresijom na zdrav način, umesto da je izbegavaju i potiskuju. Obrazovni programi i programi mentalnog zdravlja treba da se fokusiraju na emocionalnu inteligenciju, rešavanje konflikata i upravljanje besom. Trebalo bi da stvorimo bezbedne prostore za otvorenu komunikaciju, podstičemo emocionalnu svest i podučavamo decu zdravim mehanizmima suočavanja sa problemima.

Prema Jungovim rečima: Ako se ljudi mogu obrazovati da vide tamnu stranu sopstvene prirode, onda postoji nada da mogu naučiti da bolje razumeju i vole svoje bližnje.

Sledeći ovaj Jungov savet trebalo bi da istražimo korene agresivnog ponašanja umesto da se bavimo samo spoljašnjim izrazima takvog ponašanja. Ovo nam može pomoći da prepoznamo, razumemo i upravljamo agresijom na zdrav način.